Male morske priče i kuvarski spomenar

Mirjanina kuća je živa.

To sam otkrila jednog julskog dana kada je sunce kuvalo more a konzerva hladnog piva pušila se kao sa šporeta. U kući je radio Oleg, izvesni Rus - ćutljiv, ogromne ćelave glave i sitnih ali savršeno mirnih i blagih očiju. Tog dana nameštao je drvene šalone koje je upravo ofarbao u zeleno i po uradjenom poslu neko vreme stajao je u prozoru ćutke kao i obično. Jedna od dve sobe bila je potpuno šuplja i kroz nju su se mogle videti slike iz zadnjeg dvorišta, prizori koji su se povremeno smenjivali. Kuća je pomalo stidljivo pokazivala jednu po jednu sliku i pomislili biste da ste na kakvoj izložbi impresionista. To se dogadjalo u kasno popodne i kuća je tad živela vrlo intenzivno. Izjutra se slika menjala, Mira je još spavala a Oleg je bio na doku sa velikom šoljom kafe, obučen u čistu belu majicu, gledao je u more kao neko ko ume da ćuti sa ribama i galebovima. Na brzinu pogledah u prozor šuplje sobe ali nisam mogla da vidim baš ništa. Ništa se nije pomeralo, nije bilo slika, kuća je mirovala nemo kao da nešto čeka. Okrenula sam glavu ka moru. U sledećem trenutku Oleg je nestao i ja ponovo usmerih svoj pogled ka kući. Namah mi se učini da se pomerila. - Ova kuća svakako nešto priča ali ja kao da sam gluva, rekoh ljutito - uopšte je ne čujem! I kako je to moguće, doručkovala sam jogurt a ne vino! A možda je baš zbog toga, možda treba da okrenem dan naopačke i počnem od vina i večeri, možda ću onda čuti ono što mi očito promiče... - A ti probaj - reče mi moj čovek - i ne petljaj previše, napiši recept. Tako se nećeš prisećati, znaćeš uvek...Da napišem recept. Pa dabome, to treba da uradim. - Ali to nije jedan recept to su najmanje dva i ni jedan nije tek sam za sebe i ... - Pa ženo draga, reče mi mirno, a ti napiši dva. Napiši koliko je potrebno... Dobro. Pišem. Kako sve zvuči lako i jednostavno, meko i lepo kad on to izgovori.

I Recept za faširano meso u paradajz sosu, jednom kuvano

U jednom supermarketu u Baošićima tražila sam passatu, želela sam neku posebnu, neku koju nisam probala. Htela sam paradajz sos koji poznajem ali ipak nov. - Mogu li Vam pomoći? - osetih dah prodavačice za vratom. Delujem li bespomoćno medju teglicama sa sosovima?!  - Da, rekoh odsečno- tražim sasvim posebnu passatu. Za tren je izgledalo da joj je neprijatno i da se neće izvući, ali onda me pogleda drsko, pravo u oči i reče: - Žao mi je, nemamo. - Ah- nastavih, izgleda da ćemo onda ostati bez finog paradajz sosa za ručak. Njeno lice sad potpuno promeni izraz a uzdah olakšanja ote joj se tako glasno kao kad baciš šljunak u more, te ljubaznim glasom vrlo prijateljski procvrkuta: - Aaa, pa imamo, imamo, stigla je ta roba baš danas, evo, tu su sokovi i sos, imamo i u tetrapaku i u teglici...mlela je na onaj, trgovcima svojstven način. -Hvala, evo vidim, probaću ovu italijansku. - Fina je italijanska reče s mišlju koja joj je otkrivala samu reč, kivna što joj odmah nije zazvučalo poznato - fina je - reče opet. Ok, pobedila si, neću se više nadmetati s tobom, vrućina mi je i gladna sam...

Kod kuće je to izgledalo ovako:

Tri dela jednog recepta

- 1 glavica sitno seckanog crvenog luka i čen belog

- 1 prženica ostala od doručka, namočena u mleko i još kriška svežeg belog 'leba u toj kaši

- 1 kašičica mešavine soli, vegete, bibera i aleve paprike, te kašičica paprike pride

- puna šaka sitno seckanog peršunovog lista

- 300gr dvaput mlevenog mešanog mesa, jedno jaje i kašika gazirane vode, te prezle da se sve fino zamesi. To treba da odstoji neko vreme.

Ako išta volim, onda je to beli krompir iz crvene crnogorske zemlje. Krompir koji sladi a nije sladak. Koji je mek kad se skuva a nije raskuvan. Krompir koji ima svoju boju, gustinu i ono što olako nazivamo "neutralan ukus" koji je zapravo vrlo odredjen i poseban. To je ukus koji miriše na crkve skrivene visoko u brdima, na gusle i Turke, na samoniklost, ratovanje, bežanje i spas, na lakoću i zaborav, na ponos i na sam život. To je jedan vrlo arhetipski ukus preko kojeg je najlakše preći ako se stopi s ostalima. Zato ga  pripremam da se ne stapa. Da ostane ono što jeste.

U šerpu s vodom i mrvom soli naseci i skuvaj krompir, gledaj u njega i nemoj ga prekuvati. I nikako, ali nikako ga ne buši viljuškom! Samo ga gledaj i znaćeš kad je kuvan jer mu je i zvuk u šerpi koja vrije različit. Pažljivo ga kašikom izvadi i ostavi da se puši. I onda, tek onda počni da misliš na sos i pržiš ćufte. Sve što je važno u pripremi ovih ćufti navedeno je u sastojcima. U postupku su jednino važne dve stvari: ne umakati ih ni u kakvo brašno niti prezlu. Prilikom prženja ništa ne sme da otpada u tiganj s uljem jer će se u tom ulju spremati sos. Dakle, druga važna stvar je da ulja ne bude puno. Odmeri ga tako da se ćufte udobno prže i porumene, a da ga ostane taman koliko za sos. Odmeri ga znalački. Ako ti to ne polazi za rukom, onda ovaj recept i nije za tebe.

Poseban sos

U tu odredjenu količinu ulja koja još uvek struji oslobodjena od tereta tek povadjenih ćufti, stavi kašičicu šećera i pusti da se otopi. Život, medjutim, koliko god želeli da bude sladak nije šećer. Život je so. I s toga, odmah uspi pola kašičice soli a potom čen zgnječenog češnjaka. Tek onda uključi ringlu pa kad život i slast procvrče skupa, dodaj brašno, najpre jednu varjaču a potom samo još malo ako zatreba, a ne verujem da hoće. I onda umešaj 1/2l passate. Kada sos posane gust kao pire, dodaj nekoliko kašika vode u kojoj se kuvao krompir, prstohvat mlevenog kima, bibera i muskatnog oraščeta. I sasvim malenu kašičicu putera. U to pažljivo spusti ćufte i krompir. Kad se završi ručak i ostane sosa i malo krompira , treba početi sa pripremom drugog jela za sutra, jer mora da prenoći i dvaput se kuva.

II Punjene paprike u dvaput kuvanom sosu od paradajza, nastale od dva predhodna ručka, mirisne i posebne

Dan pre ćufti napravi rižoto sa tikvicama u belom vinu i ostatak umesto pirinča pripremljenog na uobičajen način stavi na hladno i čuvaj za fil.

Kupovina paprika je mali ritual. Valja birati jednake veličine ali domaće, pa ako su i malo nakrivljene neće smetati. Moraju da imaju miris i kad zariješ nokat u peteljku moraju procureti. Za fil od oko 250gr mešanog mlevenog mesa i oko 200gr rižota biće dovoljno 8 babura krupnih, ali ne prevelikih. Kupi dakle 9 jer ćeš onu jednu na licu mesta stisnuti prstima da čuješ kako puca i tako proveriš da li je jedra. Tu devetu ćeš ionako pojesti na putu od pijace do kuće.

U rižotu po monsoonki koji ja posebno volim ima luka i crvenog i belog, ali pravi se kao da ga nema pa dodaj još po jednu glavicu i čen. Umešaj meso, jaje, mešavinu soli, bibera, aleve paprike i vegete, seckanu stabljiku celera i peršunov list a potom koliko god da je krompira preteklo od ručka s ćuftama, blago izgnječi viljuškom i umešaj ga u fil. Filuj paprike i spuštaj svaku u gust sos od juče.  Dodaj tek malo vode i lovorov list i krčkaj ih poklopljene polako. Ako ti pretekne fila, jednostavno ga rasporedi izmedju i okolo paprika.

Kakva je milina bio taj ručak!

- Milice, šta pišeš toliko? - upita me moj dragi - Ona dva, tri recepta - odgovorih mu. - Dva recepta? Toliko dugo? -  začudi se i nastavi da dremucka na ležaljci ispod bora. - Kada bi to bilo tek tako, nadurih se. Recepti su živi kao i Mirjanina kuća, svaki ima priču i nastavak, svaki vuče po nešto iza sebe. To nisu SAMO dva recepta, to je deo našeg života, rekoh mu jogunasto. Napisala sam ih konačno. Morali su da se krčkaju I svakako počinjem sa vinom!

Pogledala sam Mirjaninu kuću. U prozoru je stajao Oleg kao uramljen. - Devojka sa bisernom naušnicom- rekoh tiho. - Oleg? upita me muž. - Oleg, dabome. - Zaista, izgleda kao sa slike. Kao filmski kadar. Kao... Kao da je živ- prekinuh ga, a on se ne iznenadi takvim komentarom. - Moram ponovo pročitati tu knjigu. A moram pročitati i još neke od već pročitanih, rekoh mu. Konačno čujem tu kuću! Konačno znam ono što u ovom trenutku treba da znam: knjige su takodje žive. Onom ko ih piše žive su dok ih piše, onome ko čita zažive na drugi način. I nikad čitalac ne primi sve od pisca i zato mora da se vraća, da pronalazi druge poruke, da otkriva ili ispravlja ako je pogrešno čitao. Knjiga je najživlja stvar na svetu a onaj ko je izmislio izreku kako je ona tek mrtvo slovo na papiru, u sebi nosi prazninu duboku kao davno isušen bunar...