Parfe torta je, kao i sve što je moja mati dotakla rukom, bila sjajna.
Dobiti vrućicu na temperaturi od 35 stupnjeva u hladu jedinstveno je iskustvo. Jučer poslijepodne osjećala sam se baš kao kad sam bila dijete, jezik mi je zapinjao na suhom nepcu i brzala sam dok govorim, po čemu bi moja majka ako je bila kod kuće, znala da sam bolesna.
Stavila bi mi ruku na čelo, coknula jezikom i autoritativno rekla: ti goriš.
Nikad nije pogriješila. Moja je majka često bila na kongresima i službenim putovanjima, a ja sam ostajala s tatom koji nije znao skuhati jaje, nego bi za doručak jeli nešto što nije bilo tvrdo niti meko, ali je bilo nalik jajetu. On bi se smijao, ja skupa s njim, pa bismo onda otišli u pekaru, gdje bi kupio putar kifle i namignuo: "Nemoj reći mami da si uglavnom jela kifle, čips i smoki dok je nije bilo.
Neka to bude naša mala tajna."Mama je kuhala navečer, s viklerima u polusuhoj kosi preko kojih je stavljala crvenu mrežicu, samo da bi sutra imali pravi ručak, a ja bih onda načas poželjela da nekamo otputuje, samo da tata i ja bacimo jaja u smeće i odemo na krafne posute oblakom šećera u prahu.
Možda je zato nedjeljom uvijek pravila kolač, da se iskupi, sad mi je sinulo.
S tih se putovanja u pravilu vraćala s poklonom. I ako bi izostala dulje od uobičajenog vremena, poklon bi bio skuplji i ljepši. Nikada me nije pitala što želim, kad bih razmotala papir unutra je bila najljepša lutka ili haljina iz snova i sva moja srdžba što je dugo nije bilo odjednom bi ishlapila.
Nekad bi moja mati ostala kod kuće, iako bi torbe već bile spakirane, a mantil donesen iz kemijske čistionice visio bi iza vrata; to se događalo kad sam bila bolesna. Jednom sam slomila ruku i ona nigdje nije otputovala tjednima, donosila mi je krafne i mortadelu na vrućem bijelom kruhu, drugačiji kruh ne postoji u mom sjećanju, a ja sam samo željela da mi ruka ne zaraste još neko vrijeme.
Jučer navečer sam je nazvala, čula me preko telefona i upitala: "Imaš li temperaturu?"
"39, 5"-odgovorila sam suho.
"Tebi je gore nego nama."-uzvratila je i ugasila ventilator koji je dotada zujao u slušalici.
"Dolazim taksijem."-izustila je kratko. To mi je bilo drago, kada sam bolesna jako mi paše da sam još uvijek nečije dijete. Poslala je Davora u dežurnu ljekarnu sa popisom stvari koje joj trebaju i onako dotjerana, s crvenim ružem na usnama, stavila mi obloge s rakijom na čelo.
Protestirati protiv toga je uzaludno, pamtim to još iz djetinjstva; donijela mi je potom čaj i tabletu protiv temperature, pa sam odspavala noć. U podne je ušla u sobu s juhom na pladnju, razmaknula zavjese i otvorila prozor, a Nora je skakutala iza nje, s tragom čokolade oko usana.
"Zašto jedeš čokoladu prije ručka?"-prostenjala sam, dok sam podizala jastuke, da mi bude udobnije.
"Baka i ja pravimo parfe tortice s malinama. U njih ti ide čokolada, sad smo je otopile i popržile lješnjake."-sve je to izrekla skačući oko mog kreveta, a ja se nisam usudila reći da mi u glavi bolno sijeva, nego sam se pokušala nasmiješiti. Majka je stavila ruku na moje čelo i rekla: "Dobro je, više ne goriš. Ako do večeras ne skoči, sutra ćeš biti zdrava."
Radim u velikoj trgovačkoj firmi u kojoj sam mogla napraviti veću karijeru, da sam pokazala više ambicije i interesa. Osim povišice, to bi donijelo i putovanja, pa nisam to učinila vjerojatno iz istog razloga iz kojeg moja Helena ne voli kuhati. Kad je bila dijete, Helenina je majka od jutra do mraka stajala za štednjakom. Helenin je otac bio gurman i nikad nije htio večerati ono što je bilo za ručak. Helenina je mati stojeći uz sudoper i štednjak od zvukova nape, prženja i miksanja, pohanja i pare iz šištećih ekspres lonaca koji su tada bili u modi, prečula sve bitne stvari koje joj je njena kćer željela ispričati.
Helena se nije umjela natjecati protiv tih zvukova za njenu pozornost. Bilo je očito da majka ne sluša, a kasnije bi spavala pred otvorenim televizorom na čijem je ekranu bijeli snijeg šušteći širio zvuk praznine. I tako je mala Helena odlučila da neće kuhati. Nije to bilo nešto što je ikada glasno rekla, nego je kuhanje jednostavno izbjegavala. Kad joj je propao brak, njena je majka rekla da ju je muž ostavio zato što mu nije kuhala. Helena je tada s majkom potpuno prestala razgovarati.
Predvečer sam se probudila i bila sam dobro. Znala sam to čim sam otvorila oči. U sobu su ušle moja mati i kćer, noseći u rukama pladanj na kojem je bila parfe tortica s malinama i šalica čaja. Nora mi je izgledala sretnija nego kad je kolače radila sa mnom; s bakom se nije natjecala, samo je upijala i učila.
Najlakše je biti ljut na majke, pomislila sam tada. Njihove greške i propuste više pamtimo, one nas oblikuju, kao što kalup ili zdjelica oblikuju slasticu. Parfe torta je, kao i sve što je moja mati dotakla rukom, bila sjajna. Nora je stajala pokraj nje i dala mi poljubac u čelo. Što li će ona zamjerati meni, proletjela mi je misao dok sam kušala okus slatke maline pod jezikom, po kojem ću pamiti današnji dan.
:(Još nema komentara