Risanska brda noću jedu vazduh pa su jutra ponekad tesna...
Treća i početna minijaturna priča: Jutro ili Sunce ( svetlost, zrak, radjanje, nada )
Meni, koja sam sa kopna, galeb nije naročito lep i previše krešti. Postoje, medjutim, vitoglavski galebovi na koje sam morala da se naviknem. Čak i da ih razlikujem. Zovem ih u šali "morske kokoške" i razgovaram sa njima dok jutrom iznosim kafu na terasu. Selo onda ćuti. Andrija pekar odavno je svojim prastarim "fićom" razrezao parče noći. Oni koji se spremaju "na rabotu" još nisu izašli. Ostali spavaju. U jutro pre sunca Vitoglav je moj. I galebov.
On se budi pošto mu, pre no što otvori oči, u usta stavim kašičicu slatka od belih trešanja ili jagoda i potom izlazi na terasu. Ispijamo kafu govoreći celim telima, osim rečima...Ustajem i mutim jaja za prženice, miris se razliva malom kuhinjom, Luka štimuje violinu. Čupa, od milošte zvan Čupica, naš crni pekinezer, veselo njuška po bašti.
Prva jutarnja kafa, doručak, nagoveštaj dana koji tek počinje, Selo u meškoljenju - najjednostavniji oblik uživanja...
Jutro u Vitoglavu je doba kada ono što je sa zvezdama otišlo još nije ponovo došlo. Kao rupa u vremenu ili prazan san, nešto što još ne miriše i ne čuje se. Ali ja čujem i osećam. I galeb...
:(Još nema komentara