Salata

Na ogradi sede dva dečarca, cigančića. Gledaju kako moj otac, u atlet majici, i nekim prastarim pantalonama ostavljenim baš „za po selu“, bos, sedi za stolom u hladu dve ogromne dženarike. Pravi salatu. Klinje je dovela Draginjčica, kažu u selu, ciganka od Cicvarića, valjda poslednja te fele u kraju.

Nekada je Draginja bila lepotica, pre nego se udala za Miku torbara, koga njena familija nikad nije prihvatila. Kada je umro onako naprasno u Goločelu, u kafani, kažu dok je turao poslednje novce u nedra Ruže pevaljke, vratili su je nazad, u selo, sa sve sinom. Ponovo se nije udavala, iako su je mnogi hteli, prosili, čak i otimali. Uvek bi se kao gladno kuče vratila, istrepela očeve batine, a onda opet krenula da spretnim rukama plete korpe i peva kao slavuj.

Kada je mladji brat mog oca krenuo u školu, Draginja je več odavno roditelje sahranila, sina oženila, onda ga ispratila u Austriju, odakle je posle podosta godina dobila pismo na nemačkom da se desila saobraćajna nesreća... Otputovala je u Beč, i posle sedam dana došla nazad sa dva dečarca, unuka, decu iz drugog braka pokojnog sina.

Često mi je stric pričao da je mnogo puta, vraćajući se iz škole, sretao Draginju, malu ciganku iz Cicvarića, s torbom preko ramena u kojoj se uvek krila po neka djakonija. Vadila bi jabuku, orah, četvrt lepinje ili makar samo šljivu da stric zavara stomak, dok mu roditelji, moji baka i deka ne dodju iz njive, tako kod Čapljevca, koji se tek vratio u korito posle prolećnih poplava.

Navika je ostala ista. I pod stare dane stric je prvo zavirivao u Draginjčicinu torbu, dobio bi jabuku, orah ili šljivu koju bi dao nama deci, a on zagrlio malu ciganku, sitniju od sviju nas i dugo sa njom šaputao. Zvao je majko, na šta se baka nikad nije ljutila. Radila je mnogo, pa iako blaga i dobra, nekako nije imala vremena za svu decu, da ih pomiluje, pomazi, uspava... A Draginja je baš to umela!

Moj otac secka luk. Onda ga posoli, pa gnječi dok ne pusti sokove i postane onako staklast, providan. Idu mu suze na uči, uz smeh viče babi:

-Majko, ljuta si ga sadila, evo ga rasplaka me!

Smeju se dečarci na ogradi, mi ostali znamo da je uvek tako,pa nam malo i dosadno. Još ne prilazimo već postavljenom stolu, ne prekida nam se igra. Iz dvorišta se razbežale kokoške, zaplašene našim dečijim smehom, vikom, ali i jurjavom za njima.

Otac seče papriku, kaže, bride prsti. Dva mala cigančića se smeju i dalje, sve prstićima pokazuju na mog oca koji još plače od luka, a već grdi dedu što je uzeo takav rasad paprike pa svaka ljuća od najljuće feferone.

Pomalo tupim nožem, kojeg deda nije naoštrio na tocilu iza kuće, ljušti otac krastavce. Skoro svaki je kriv, pa mi deca smiljamo na šta nas podseća, utrkujući se u maštanju. Dečarci na ogradi ne učestvuju, samo stidljivo pogleduju.

Baka donosi još tri tanjira, plehana. Draginja svoj odguruje, kao i uvek uzima samo parče hleba i sira i jede ih polako, pažljivo lomeći starim prstima u što sitnije zalogaje.

Na kraju otac secka paradajz, sam donoseći drugi nož iz odžaklije, nepoverljiv prema nama deci. Stariji od cigančića vadi svoj perorez iz džepa:

-Na, oštriji je.

Otac uzima, dečarci polako prilaze onom delu stola za decu tek kada Draginja oštro odobri:

Dečarci ohrabreni, sedaju pored mog oca, dok on iz litrenjaka, onog okrnjenog što sad služi za ulje, pažljivo sipa nekoliko kapi u crvenu vanglu, s tufnama, baš pre nego mama iznese supu, pa se okreću prema ocu i pitaju:

- Kume, a što ti praviš salatu, kad nisi žensko?!