Ocevo nasledstvo

U zabitoj kineskoj provinciji ziveo je siromasni Kinez koji je ceo zivot potrosio radeci najteze poslove, a da nista do kraja nije stekao. Sve sto je imao bio je sin jedinac koga je neizmerno voleo. Naucio ga je da cita i pise, uveo ga pomalo u kaligrafiju i to je bio sav kapital koji mu je ostavio kada je u dubokoj starosti umro.

Mladic je tugovao kraj oceve postelje gledajuci ga kako se polako gasi. Neposredno pre nego sto je izdahnuo, otac je izvadio dve kutijice: jednu crnu a drugu belu rekavsi sinu : " Na zalost, nemam  ti sta ostaviti sem ovoga. Dobro ih cuvaj. Kada ti jednoga dana bude tesko  u zivotu, otvori belu kutijicu.  Crnu ces otvoriti onda kada ti bude jako dobro."

Dostojno isprativsi oca mladic je  uzeo svoju ciniju za pirinadz i one dve kutijice te krenuo u svet da zaradi svoju porciju pirinca. Radio je najteze poslove kod gazda koji su ga izrabljivali , spavao napolju. Ubrzo je postao izradjen, nesrecan i beznadan. Posle par godina takvog zivota, jos uvek je imao samo ciniju pirinca dnevno i duboke bore na licu i rukama.

Onda su dosle poplave, Jang Ce ce se izlio i poplavio polja i oranice, nastala je opsta glad i za mladica vise nigde nije bilo ni posla ni nade. Lutao je bespucima , spavao po sumama, peklo ga je sunce i mrzli ga mrazovi. Jednog jutra se probudio i video da mu je neko ukrao jedino sto je imao- ciniju za pirinac . Potekle su gorke suze i mladic je resio da se ubije.Sklopio je ruke, zatrazio oprostaj od neba za pretstojeci cin, i dok ih je spustao niz telo, napipao je maleni zavezljaj usiven u porub pojasa- dve kutijice nasledjene od oca.

Otvorio je belu. U njoj je bila malena pirincana hartija i nista vise. Razmotao je i video oev rukopis. Pisalo je :" Ovo ce proci! "

Shvativsi ovo kao ocev amanet za dalje zivljenje, nije se ubio. Zaputio se ka obliznjem gradu. Na ulazu u grad stajala je kolona nepismenih seljaka koja nije mogla uci kroz gradsku kapiju, jer niko nije umeo procitati natpis na velikoj tabli na samom ulazu. Mladic je prisao, procitao im glasno sta pise i kolona je prosla. Prosao je i on.

Kroz par dana provedenih po gradskim trgovima,  mladica je potrazio  stari Kinez. Rekao  je da njegovom gospodaru treba  pisar, a da je on cuo od seljaka koji su nedavno dosli u grad da on zna citati  i  pisati. Dobio je posao kod strogog plemenskog staresine . Ubrzo su mu poceli  dolaziti  seljani kojima je trebalo nesto da se napise,  procita ili protumaci. Svima je izasao u susret. Strogi gradski staresina je bio pravedan covek i znao je uzvrati svome pisaru. Dobro ga je nagradjivao a vrlo brzo mu je odvojio i deo u svojoj kuci gde je mladic poceo ziveti

Sve se promenilo. U godinama koje su usledile, postao je gazda malenog imanja, stekao znatno materijalno bogatstvo , radio je sve vise umesto samog gradskog staresine koji je star i onemocao poverio svom mladom pisaru ne samo svoje poslove, nego i svoju kcer koju je  mladic ozenio. Zajedno, u ljubavi , njih dvoje su izrodili mnogo dece. Slozno i u ljubavi , u dvoje, uvecali su svoje bogatstvo do neslucenih razmera. Mladic je mnoge predveceri provodio ispijajuci caj u prostorijama svom prelepog doma, razgovarajuci sa svojom voljenom ili uceci svoje sinove komplikovanim kineskim karakterima, citajuci Konficija i prvi put u zivotu je bio savrseno srecan.

Jedne takve veceri, setio se celog svog zivota koji je prohodao od najgore bede do kompletne srece. Setio se svih svojih ocaja, svoje zelje da svojevremeno umre, setio se oca. Setio se one druge kutije koju mu je otac dao.           Otvorio je crnu kutijicu. U joj je bili smotan komad pirincanog papira. Razmotao je, a na njemu je ocevim rukopisom bilo zapisano :" I ovo ce proci."